Kolekcija umetničkih slika i crteža i piščeva lična biblioteka (vlasništvo SANU), kao i skupina takozvanih "ličnih predmeta", ne govore o Kišu kao strasnom kolekcionaru, jer on to i nije bio, već o njegovim afinitetima, kada je reč o likovnoj umetnosti, i o vrlo strogoj i specifičnoj selekciji po kojoj su knjige postajale trajni deo njegove biblioteke. U jednom fragmentu "Skladišta" (S.d., Skladište, str. 170), gde je reč o "opštem mestu", koje uništava normalnu percepciju, Kiš posredno govori o ovome što je, u nedostatku primerenije reči, nazvano "kolekcijom": "Dolazi kod mene novinar. Obećao sam mu intervju. (...) Kroz dva-tri dana čitam u novinama da je dopisnika tog-i-tog lista primio u svom skromnom stanu (sledi adjektiv) književnik itd. 'Stan je pretrpan knjigama na raznim jezicima' itd. Opšte mesto je svojevrsna magla, mrena preko očiju, koja vam ne da da gledate i da vidite. (...) Jer taj je nesrećni novinar video silesiju knjiga u mom 'skromnom stanu', mada ja (upravo zato što mi je stan mali) nemam mnogo knjiga, nego svoju biblioteku oslobađam s vremena na vreme, da bih napravio mesta za nove knjige i jer retko kupujem knjige koje se čitaju samo jedanput. Mehanizam opšteg mesta deluje, međutim, sasvim logično, i u tome je njegova sila, u toj logičnosti. Kada ste došli kod književnika, vi ste očekivali da ćete, po logici opšteg mesta, naći mnogo knjiga. (...) U najvećem broju slučajeva, pisci imaju veliku biblioteku, ergo D.K. ima veliku biblioteku. A to što na zidovima mog 'skromnog stana' stoji dvadesetak prvorazrednih crteža i slika (Šejka, Tošković, Ljuba, Veličković itd.) to taj moj intervjuista nije prosto-naprosto video. Za njega su zidovi moje sobe u kojoj je sedeo čitav sat bili ispunjeni knjigama 'do poslednjeg pedlja'. I tu nije, dakle, moglo biti prostora ni za jedan jedini crtež, ni za jednu jedinu sliku. Tolika je moć opštih mesta, rekoh već." (Videti: Eseji i članci: Skladište - Skladište, str. 3-4.)