Rani jadi

 

    POGROM

     Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manje-više sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me povukli sa sobom. Išao sam rame uz rame sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ću tako moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka. Išao sam boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama, tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala para, čista i bela. Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je usledilo kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je kapija popustila pod pritiskom.

    Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao se opet uporno i zavlačio se kroz tu šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.

    Kako su se vrata magacina otvorala prema vani, iskrslo je pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znam kakvim čudom, velika jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki plavičasti sumrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta između visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer, škripeći pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na obrvama i dajući ljudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, koji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam kako se jedna bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odnekud jednako izvirao, kao reka, nadolazeći. Kada su u magacinu ostali samo goli zidovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti, odnoseći svoj plen pod kaputima.

    Stajao sam sad po strani, kao pravednik, pošteđen osvete. Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.

LIVADA

    Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.
    Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.
    (U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: "Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!")
    A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da plati sumpor u šipkama.
    Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti.
    (Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne vrede ništa.)
    "Šta je, momče?" upita lekar.
    Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone.
    On pruži ruku i raširi prste:
    "Šuga", reče dečak.
    (Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak, vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
    Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima:
    "Koliko vam dugujem, gospodine?"
    "Koliko imaš novaca?" upita lekar.
    "Dva miliona gospodine", reče dečak.
    (A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva se vila i pas, i sve to već nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vreme ponovo dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.)
    "A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?"
    "Ne znam, gospodine."
    (A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.)
    "Ništa", reče lekar.
    (A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)
    Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan.
    I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred vratima. Ana krvari izmedju prstiju.
    Baciće šipke na sto i reći će:
    "Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje."
    Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti. Baciće novčanice na sto:
    "Ovo nije hteo da uzme", reći će. "To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi."
    Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče.
    Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš.
    Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

*

    Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

    Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

    Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje knjige, kao dragoceno nasleđe.

(Iz baršunastog albuma)