JEVREJIN BARUH I PASTIJERI

 

    Godine Gospodnje /1320, trinaestog dana meseca jula/ 1330, dana 23, meseca XII dospe do budnih ušiju Prečasnog oca u Hristu monsenjera Žaka, milošću Božjom biskupa od Pamijera da je Baruh /Tevtonac/ David Nojman, negdašnji Jevrejin, izbeglica iz Nemačke, napustio slepilo i perfidiju judaizma i privoleo se Hristovoj veri; da je primio sakrament svetog krštenja u gradu Tuluzu /u vreme progona Pastijera/ u vreme progona što ih pokrenuše veri odani Pastijeri; i da je zatim "kao pas koji loče svoje povraćanje", /on/ rečeni David Baruh Nojman iskoristio priliku, pošto u gradu Pamijeru življaše i dalje po Judejski sa drugim Židovima, da se vrati Bogu mrskoj sekti i običajima židovskim, te rečeni monsenjer biskup naredi da ga uhapse i stave u tamnicu.

    Najzad naredi da mu ga privedu i ovaj se pojavi pred njim u /episkopskoj Dvorani pamijerskoj/ u biskupskoj Velikoj Sobi koja se otvara levim krilom na sobu za mučenje. Monsenjer Žak naredi da dovedu rečenog Baruha kroz tu sobu, kako bi ga podsetio na instrumente koje nam je Bog milosrdno stavio u ruke u službi Njegove Svete Vere i za spas duše čovečije. /Njemu su pomagali/ Monsenjer Žak imađaše kao pomoćnika za stolom brata Gejarda od Pomijea, zastupnika Inkvizitora od Karkasona, a bejahu još prisutni magistar Bernar /Fesije/ Fesesije, ofisijel pamijerski i magistar David /Troja/ Trohas, Jevrejin, pozvan da bude tumačem /ukoliko zatreba/ monsenjeru biskupu, ukoliko Baruh krene da se drzne u dogmu i zakone, jer bejaše na glasu kao znalac Staroga Zaveta, judejskih zakona i knjige Nečastivog.(*)

    (*)"Knjiga nečastivog" je samo jedna od čuvenih metafora za ne manje čuveni Talmud. A. D. 1320, papa Žan XXII naredi da se svaki primerak te jeretičke knjige zapleni i spali na lomači; poznato je da su u to vreme po čitavom hrišćanskom arhipelagu vojnici na carinskim prelazima pretresali jevrejske karavane, preturajući po krijumčarenoj robi, svili, kožama i začinima, ne obazirući se na njih (osim iz lične pohlepe), a da su psi svetog Bernarda, sa njuhom osetljivim na "rukopis nečastivog", njuškali masne kaftane bradatih trgovaca i zavlačili njuške pod suknje prestrašenih žena, sve dok nisu izazvali tešku epidemiju besnila i počeli da ujedaju i hrišćanske trgovce i da zavlače njuške pod mantije nevinih hodočasnika, sveštenika i časnih sestara koje su krijumčarile sušenu ribu i kamamber iz Katalonije u narodu poznat pod imenom "crotte de diable", izmetina nečastivog. Potraga za Talmudom nije međutim time prestala; Bernar Gij, zvani "od Gvožđa", samo je tokom 1336. zaplenio i spalio na lomači dvoja kola te inkriminisane knjige; dok je njegov raniji i kasniji učinak ostao za današnjeg istraživača, na žalost, nepoznat. Taj Žan Gij "od Gvožđa", en Fer (što su neki njegovi protivnici, poneseni bez sumnje zvučnim asocijacijama, i zavišću, izgovarali, pa čak i pisali, kao Enfer, pakao), pokazao se izgleda suviše revnosnim, pa je uz Talmud počeo da spaljuje i druge knjige i ljude, izvan zvaničnog papskog indeksa, te je jedno vreme bio izložen pritisku sveštenstva koje ga se žestoko pobojavalo i koje je delovalo po papskim, i Božjim, instrukcijama. Poznato je da je Žan Gij "od Gvožđa" iz ove krvave borbe izašao kao pobednik i da je najveći deo njegovih protivnika dospeo na lomaču. Umro je, kažu, polulud, u svojoj monaškoj ćeliji, okružen knjigama i psima. (Primedba translatora.)        

Prva strana teksta u knjizi Žana Divernoa

Prva strana Kišovog teksta

    /On/ Monsenjer Žak ga stade dakle pitati /o svemu tome/ o svemu gorerečenom, pošto mu /ovaj/ Jevrejin položi svoju zakletvu na Mojsijev Zakon da će govoriti samo istinu, u prvom redu o sebi, ali i o drugima, živim i mrtvima, na koje će se pozvati kao svedoke.

    Kad to bi učinjeno, on reče i priznade kao što sledi:

    "Ove godine - u prošli četvrtak je bilo tačno mesec dana od tada - časni su Pastijeri stigli u Grenadu, naoružani dugim noževima, kopljima i batinama, sa krstovima od kostreti prišivenim na odeći, noseći pobunjeničke zastave i preteći da će istrebiti sve Jevreje. Salomon /de/ Vidas, mlad Jevrejin, nađe tada grenadskog prvobranioca u društvu Jevrejina /Eliazera/ Elizara, njegovog skriba, i zapita ga, kako mi je kasnije pričao, da li bi ga ovaj zaštitio časnih Pastijera. Ovaj reče da bi.

    No kako ovi nadolažahu u sve većem broju i kako počeše da pretražuju čak i kuće hrišćana i uglednika, ovaj reče Salomonu da više ne može da ga čuva /u bezbednosti/ i savetova mu da uzme neku lađu na Garoni i da ode u Verden gde se nalazi jedan veći i sigurniji zamak koji pripada /milostivom Kralju/ njegovom prijatelju. Salomon uze dakle lađu i stade silaziti niz rečni tok ka Verdenu. Kad ga ugledaše sa obale Pastijeri /stigoše sa lađom/ domogoše se i oni lađe i vesala, izvadiše ga iz vode odvedoše ga vezana u Grenadu i rekoše mu: ili će se odmah prekrstiti ili će biti ubijen. Prvobranilac /koji je bio prisutan/, koji posmatraše sve to sa obale, držeći dlan iznad čela, približi se ovima i reče im: ako ubiju Salomona, to je kao da su /ubili i njega/ njemu samom otsekli glavu. Oni mu rekoše tada da ako je tako, ispuniće mu tu želju. Čuvši to, Salomon /Jevrejin/ reče da ne želi da sudija strada zbog njega bilo kako i upita Pastijere da mu kažu šta žele od njega. Oni mu ponoviše: ili će se prekrstiti ili će biti ubijen. Rečeni /Jevrejin/ Salomon izjavi da će se radije krstiti nego biti ubijen. Oni ga tada odmah krstiše /na tom istom mestu/ u mutnoj vodi Garone, zajedno sa /njegovim/ pisarom /Eliazerom/ Elizarom, jer s njima bejaše neki mlad sveštenik koji se bez sumnje razumevaše u sve to. Onda im dve časne žene prišiše krstove od kostreti na odeću i pustiše ih da odu.

    Sutradan me rečeni Salomon i /Eliazer/ Elizar potražiše u Tuluzu, ispričaše mi sve što im se desilo, i rekoše mi da su se pokrstili, ali ne svojom voljom, i kada bi mogli da bi se rado vratili /judaizmu/ u krilo svoje vere. I još mi rekoše: ako im Jehova jednog dana otvori oči svojom milošću i ukaže im da su bolji novi zakoni nego stari, da duša manje greši prema ljudima i zverima u krilu nove vere, da će se tada pokrstiti svojom voljom i iskreno. Ja im onda odgovorih /da dobro poznajem Mojsijev Zakon, ali da ne znam hrišćanski/ i da ne znam šta da im savetujem, /ne znajući da li mogu da se vrate nekažnjeno judaizmu/; možda bi mogli, rekoh im, da se vrate nekažnjeno u krilo judejstva, ako im oslobode dušu zakoni hrišćanski i da ću pitati o tome brata Rejmona /de Žemaka/ Lenaka, pomoćnika monsenjera Inkvizitora od Tuluze /kako bih saznao da li se to može činiti/, on bi im bez sumnje mogao dati savete i oproštenje. Navratih dakle, zajedno sa Boneom, jednim Jevrejinom iz Ažena, kod rečenog brata Rejmona i kod advokata Žaka Markesa, beležnika monsenjera Inkvizitora iz Tuluze, /i ispričao sam im Salomonovu avanturu/ i ispričah im nevolju koja je zadesila Salomona i upitah da li je valjano krštenje obavljeno bez želje i protiv volje onog kojeg su krstili i da li vredi vera koja je prihvaćena iz gola straha za život. Oni mi rekoše da takvo krštenje nije valjano /i ja njegov odgovor shvatih u tom smislu/. Onda se vratih odmah kod Salomona i /Elieazera/ Elizara i preneh im da brat Rejmon i advokat Žak poručuju da njihovo krštenje nema snagu prave vere i da dakle mogu da se vrate u veru Mojsijevu. /Kasnije sam čuo da/ Salomon tada predade svoju ličnost u ruke monsenjera Savetnika grada Tuluza, kako bi mu ovaj dobavio mišljenje rimske Kurije o valjanosti tog krštenja, jer se rečeni Salomon bojao da bi njegovo vraćanje judejstvu moglo biti protumačeno kao znak dvoličnosti. (*)

    (*) Pasus koji sledi, o načinu krštavanja Jevreja, pojaviće se u priči pri kraju, tokom dijaloga.

    Sledeće nedelje, gospodin Alode, podnačelnik grada Tuluza, dovede dvadeset i četvoro kola građana i Pastijera koje je uzaptio zbog pokolja koji počiniše u Kastelsarazenu i okolini nad sto pedeset i dva Jevrejina svakojakog uzrasta. Kad pristigoše kola sa rečenim ljudima do grofovskog zamka Narbone i kad dvadeset kola već bi uterano u kapiju, bejaše se sjatila velika gomila Tulužana. Oni koji bejahu u zadnjim kolima počeše dozivati u pomoć, govoreći da ih eto vode u tamnicu a da nikakva greha nisu počinili, no su samo hteli da osvete Hristovu /smrt/ krv koja vapije za osvetom do neba. Tada gomila Tulužana, ponesena osećanjem nepravde koja se vrši pokida noževima užad kojima behu vezani /za kola/ osvetnici i poče da viče iz sveg grla zajedno sa njima: /"Smrt, smrt, treba ubiti sve Jevreje"/ "Smrt Židovima!" /To sam čuo da se priča svud po Tuluzu, ali sam nisam bio svedok toga. Ti Pastijeri i ta gomila/ i nagrnuše u jevrejski kvart. Bejah /u svojoj sobi/ zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi, naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom. A oni mi rekoše da je u Novom Zakonu sve napisano i da se u njemu nalaze sve knjige svih vremena: ono što je u njemu rečeno sadrži sve druge knjige, pa ih zato treba spaliti, a ako ima nečeg u drugim knjigama čega nema u ovoj Jedinoj, onda te druge treba utoliko pre spaliti, jer su jeretičke. I rekoše još da njima saveti učenih nisu potrebni, i počeše urlati: /"Smrt, smrt, daj da te prekrstimo ili ćemo te odmah ubiti"/ "Pokrsti se ili ćemo ti mudrost svih knjiga koje si pročitao isterati na potiljak".

    Videvši bes ove svetine, i videvši da ubijaju na moje oči Jevreje koji su odbili da se prekrste (ko iz doslednosti, ko iz gordosti koja je katkad pogibeljna), odgovorih da ću se rađe dati prekrstiti nego da budem ubijen, jer je uprkos svemu privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila. Oni me dograbiše i izguraše iz kuće /ne dopustivši mi da uzmem drugu odeću/ ne dopustivši mi ni da promenim svoj kućni ogrtač nekom prikladnijom odećom /ni bilo šta/ i dovedoše me takva kakav sam bio u katedralu Svetog Etjena. Kad pristigoh pred crkvu, dva mi sveštenika pokazaše leševe nekih Jevreja koji ležahu naokolo; njihova tela behu unakažena a lica oblivena krvlju. Onda mi pokazaše na jedan kamen što je ležao pred crkvom i ja ugledah prizor od kojeg se i sam skamenih: na kamenu je ležalo srce, nalik na krvavu kuglu. "Pogledaj, rekoše mi, to je srce jednog od onih koji se ne dadoše pokrstiti." Oko tog srca beše se okupila gomila naroda i posmatrala ga sa čuđenjem i gađenjem. Kad zatvorih oči da ne gledam, neko me od prisutnih udari /lako/ po glavi, kamenom ili batinom, i ubrza moju odluku, te rekoh da ću se prekrstiti, no da imam jednog prijatelja sveštenika, brata Žana zvanog /Nemac/ Tevtonac /ispovednika u gradskom samostanu/ i da bih želeo da mi on bude kumom. To sam rekao /misleći u sebi/ u nadi da ako dospem u ruke brata Žana, koji mi je bio velik prijatelj i s kojim sam znao voditi duge razgovore o pitanjima vere, da bi on možda mogao da me poštedi smrti a da se ne prekrstim.

    Onda se ona dva mlada sveštenika dogovoriše da me izvedu iz crkve i da me otprate do kuće /Propovednika/ Žana Tevtonca, jer taj bejaše stariji po činu od njih i bojahu se da mu ne nanesu nepravdu. Kad izađosmo pred crkvu, osetih miris dima i ugledah vatre koje se dizahu iz jevrejskog kvarta. Tada na moje oči zaklaše Jevrejina Ašera /iz Taraskona u Provansi, kao i jednog drugog/, mladića od nekih dvadeset godina i rekoše mi: "Taj se pozivao na tvoje učenje i na tvoj primer." I rekoše mi još, pokazavši mi na jednog drugog mladića za kojeg sam kasnije čuo da je iz Taraskona: "Tvoje odlaganje ubija one koji su verovali tvome učenju i koji slede tvoj primer". Tada ga otpustiše oni što su ga držali i mladić pade na zemlju licem prema meni, jer još ne bejah ništa izustio, a oni mu već zadaše smrtonosni udarac sa leđa. Građani Tuluza koji se behu sjatili pred crkvu i koji posmatrahu taj prizor upitaše dvojicu sveštenika što bejahu u mojoj pratnji da li sam već kršten, a oni rekoše da nisam; ja sam ih još pre toga molio, krenuvši iz crkve, da ukoliko ih usput neko za to pita da kažu da jesam, no oni su to odbili. Onda me iz gomile opet neko udari batinom po glavi i meni se učini da mi od toga udarca izleteše oči iz lobanje; dodirnuh to mesto rukom, ali nije bilo krvi nego samo jedna čvoruga koja je zarasla sama od sebe, bez pomoći neke medicine, zavoja ili drugog melema. Videvši da i dalje ubijaju Jevreje /koji se nisu dali/, i čuvši njihovo naricanje, a kako mi dva sveštenika rekoše da me ne mogu odbraniti od besa svetine, niti odvesti do kuće rečenog Ispovednika, jer ću biti ubijen pre nego što dospem do ulice, ja ih upitah za savet. Oni mi rekoše: /"Vidiš dobro da treba ili da se krstiš ili da umreš!"/ "Kreni putem kojim svi idemo i daćemo ti ruku"; i još mi rekoše: "Ne traži druge staze mimo puta kojim svi idu". I još mi rekoše: "Sledeći tvoj primer mnogi izgiboše." Tada odgovorih: "Vratimo se u crkvu!" /rađe ću se dati krstiti nego pustiti da me ubiju!"/ Vratismo se dakle u crkvu u kojoj gorahu sveće pucketajući dok je narod, još krvavih ruku, klečao, mrmljajući molitve. Tada rekoh /sveštenicima/ dvojici svojih čuvara da sačekaju još malo da vidim da li će pristići moji sinovi. (*)

    (*)Jedan od modernih komentatora /Divernoa/ povodom ove rečenice navodi sledeće objašnjenje: "Mada nam arhivi ne daju nikakvih podataka o tome, skloni smo da ovu izjavu Baruhovu protumačimo ne samo kao odlaganje mučne i ponižavajuće scene krštenja, nego i kao deo lukavstva i taktike: ukoliko su njegovi sinovi uspeli da izbegnu prekrštavanje, za učenog Baruha je to dovoljan razlog da se ne izloži njihovom preziru; ukoliko su pogubljeni, njegova odluka biće ojačana a smrt biti nalik na otkupljenje".

Oni pričekaše malo, i kako moji sinovi ne dođoše, oni rekoše da više ne mogu da čekaju nego da mi je odlučiti: ili ću se dati krstiti ili izići pred crkvu gde su još klali /druge/ neodlučne.

Naslovna strana originala

Naslovna strana knjige Žana Divernoa

    Tada rekoh da bih želeo da imam za kuma tuluškog vikara, misleći pri tom na izvršitelja imenom Pjer de Saverden, koji bejaše jednim od mojih dobrih prijatelja i koji bi me mogao dakle spasiti smrti i krštenja. Oni mi tada rekoše da vikar ne može doći, jer tog dana bejaše upravo doveo Pastijere iz Kastelsarazena i da se dakle odmara od velikog puta. /Trenutak kasnije sveštenici mi ponovo rekoše da stanem na kamene ploče gde su se nalazile krstionice./ Neki od onih koji su klečali u crkvi tada se pridigoše i dograbiše me sa svih strana i doguraše me do kamene krstionice; pre nego što su mi ugurali glavu silom pod vodu, uspeo sam /prihvativiši to/ da izgovorim reč "vikar", /misleći pod tim da će vikar biti moj kum, ali i to da ako posle krštenja vikar bude rekao da krštenje prihvaćeno u strahu od smrti nije valjano, da ni moje krštenje ne vredi. Ako, naprotiv, bude rekao da je takvo krštenje valjano, i moje će biti valjano;/ no posle toga više nisam mogao ništa da kažem, jer su me držali dugo i pritiskali mi glavu, i ja pomislih da će me udaviti kao psa u posvećenoj vodi krstionice. Posle toga /dobrovoljno se približih/ me privedoše ka kamenom stepeništu /na kojem su se ostali prekrštavali/ i položiše na kolona među one koji tu već klečahu; ne znam koliko ih bejaše i ko sve bejaše, jer nikog nisam pogledao u oči, držeći glavu pognutu ka kamenu. Sveštenik je tada učinio, bar tako mislim, sve što se čini prilikom krštenja. Međutim, pre nego što je sveštenik počeo da čita ono što priliči uz obred krštenja, /sveštenici mi rekoše/ jedan mi se od one dvojice fratara nagnu na uvo i reče mi da kažem /parohu/ da sam prihvatio obred krštenja svojom voljom /i sve to što činim/, inače biću ubijen. Tada dakle potvrdih da sve to činim dobre volje, mada mišljah obratno. /Bejah smešten na kamenu ploču u kojoj bejaše vode, i učiniše sa mnom sve što se u takvim prilikama čini. / Nadenuše mi ime Johan ili Žan; oni što stajahu kraj mene ustadoše i udaljiše se.

    Kad sve to bi učinjeno, rekoh /sveštenicima/ onoj dvojici fratara da me otprate do kuće, da bismo videli je li što ostalo od mojih dobara; oni mi odgovoriše da ne mogu da idu sa mnom jer su umorni i jer se znoje, nego me odvedoše k njima i pismo vina iz njihova podruma, a u čast mog krštenja; pio sam vino bez reči i nisam hteo da govorim s njima o stvarima vere, mada me oni izazivahu. Posle toga me ipak ispratiše do moje kuće da vide je li šta ostalo, i nađosmo moje knjige iscepane i nagorele, moj novac ukraden, i svega sedam svitaka štofova, od kojih su neki bili založeni a neki su bili moja lična svojina, i jedan pokrivač od svile. Fratar koji se nazivao odskora mojim kumom stavi štofove u jednu vreću /i odnese ih/. U času kad izađosmo zatekosmo pred kućom nekog službenika gradske uprave Tuluza /ili iz gradske svite/ kojeg je moj novostečeni kum poznavao i koji bejaše naoružan i zadužen da zaštiti preostale u životu Jevreje. Moj "kum" reče dakle ovom stražaru ili čoveku: "Ovaj je kršten i dobar hrišćanin". Stražar /ili čovek/ mi dade znak glavom i ja nađoh načina da mu se približim: "Želiš li da budeš dobar Jevrejin?" upita šapatom. Ja mu odgovorih: "Da". Onda mi on reče: "Ali imaš li dovoljno novca ?" - "Nemam", rekoh, "ali uzmite evo ovo" i dadoh mu vreću u koju bejasmo stavili ono o čemu sam malopre govorio. On dodade vreću jednom od svojih ljudi a meni reče: "E pa lepo, ništa se ti ne boj; kaži ako te ko pita da si dobar hrišćanin i tako ćeš spasiti glavu."

    Kad smo bili izvan kuće, sretosmo, moj "kum" i ja, deset gradskih službenika u pratnji mnogobrojnih naoružanih stražara. Jedan me od službenika pozva na stranu i upita me šapatom: "Jesi li Jevrejin?" i ja mu odgovorih da jesam, šapatom, tako da me fratar ne čuje. Tada taj gradski službenik reče fratru da /ode i/ me slobodno pusti, i ovaj me predade jednom oružaniku u činu narednika, /naredivši/ rekavši mu da me čuva kao da čuva /sebe sama/ njega samog, i to u ime Gradske uprave /pod-vikara i senešala/ i gradske vlasti. Narednik me tada uze pod ruku. Kad bejasmo u blizini Kapitola, rekoh onima koji me pitahu da sam Jevrejin, no kad bejasmo u zloglasnim uskim ulicama, kada su pitali narednika da nisam možda Jevrejin koji nije hteo da se prekrsti, ovaj im, po mojem savetu, odgovaraše da sam kršten i dobar hrišćanin.

    I ubijanje i pljačkanje Jevreja potraja sve do kasne večeri tog dana; grad je bio osvetljen plamenom a psi su zavijali sa svih strana. Uveče, kad mi se učini da se narod sklonio sa ulica, rekoh naredniku, pošto mi savest ne bejaše čista, da odemo vikaru tuluškom i da pitamo da li je krštenje primljeno pod pretnjom smrti valjano ili nije. Kad pristigosmo do vikara, on je upravo večerao i narednik reče u svoje ime: "Evo vam dovodim jednog Jevrejina koji bi hteo /gospodine pod-vikaru/ da ga krstite vi lično". Ovaj odgovori: "Sad večeramo, posedajte s nama za sto." Kako nisam hteo i nisam mogao da jedem, počeh /da gledam oko sebe/ da razgledam zvanice za stolom i ugledah među množinom Pjera de Savardena. Dadoh mu znak i mi se izdvojismo, pa mu rekoh da mi nije namera da se krstim, i da kaže /pod-/ vikaru da me ne sili na tako što, jer takvo krštenje neće biti valjano; ovaj to učini za mene i šapnu vikaru na uvo moje reči, a zatim reče naredniku da ode, jer će me on sam čuvati, te mi dodeli jednog drugog narednika, nekog svog poverljivog čoveka, za kojim sam krenuo do zamka Marbone kako bih proverio da li se neki od mojih sinova nalazi među pobijenim Jevrejima čija tela behu sklonjena u dvorište zamka. Kada smo se vratili, gospodin /pod-/ vikar na to reče: "Naravno, ne želim da krstim silom nikog, bio on Jevrejin ili bilo ko drugi!" Iz toga zaključih da se krštenje kojem bejah podvrgnut silom može smatrati nevažećim /jer, kada su me krstili, ja sam u sebi mislio: ako pod-vikar bude smatrao da je to krštenje valjano, onda ću smatrati da sam kršten, a ako ne ne/.

    Kad to bi odlučeno, zatražih savet od rečenog Pjera /de/ Savardena: da li da ostanem u zamku Marbone ili da odem; i kako mi Pjer reče da će svi Židovi koji su se sklonili u zamak biti svakako ili kršteni ili ubijeni, odlučismo da krenem u Tuluzu. Pjer mi dade tri šilinga i isprati me do raskršća puteva od kojih glavni vodi prema Monžiskraru i reče mi da krenem što brže i da usput, ukoliko nekog sretnem, govorim samo nemački.

    Hitao sam dakle da se što pre domognem Monžiskara. Kad najzad pristigoh i krenuh preko gradskog trga, odnekud iz kapija pokulja gomila ljudi naoružanih batinama i noževima, dograbi me i upita da li sam Jevrejin ili hrišćanin. Ja ih onda upitah da mi kažu ko su oni sami, a oni mi rekoše: "Mi smo časni Pastijeri u službi Hristove vere" ; /Ako si Jevrejin, mi ćemo te ubiti, osim ukoliko se daš prekrstiti./ i još mi rekoše: "U ime raja nebeskog i raja zemaljskog, istrebićemo sve one koji ne idu Njegovim putem, Jevreje i nejevreje. Ja im tada rekoh da nisam Jevrejin /a oni mi rekoše tada da će me staviti u tamnicu/ i rekoh im: "Zar se do raja nebeskog i raja zemaljskog dolazi kroz krv i oganj?" a oni rekoše: "Dovoljna je samo jedna neverna duša da nas sve liši raja i nadanja, kao što je dovoljna jedna šugava ovca da ošugavi celo stado"; i još mi rekoše: "Nije li bolje zaklati jednu šugavu ovcu nego dopustiti da se ošugavi celo stado?" I povikaše "Hapsite ga, jer mu reči odišu sumnjom i bezverjem, te mi vezaše ruke i odvedoše. Ja ih još upitah: "Zar imate vlast /da vodite ljude u tamnicu?/ nad ljudima da biste mogli raspolagati njihovom slobodom", a oni rekoše /da imaju, jer je tu bio mesni sudija i njegovi ljudi/: "Mi smo Hristovi vojnici i imamo dozvolu vlasti da izdvojimo kužne od zdravih, one koji sumnjaju od onih koji veruju."

Četrnaesta strana Kišovog teksta

    Onda im rekoh da se vera rađa iz sumnje i rekoh im da je sumnja moja vera i da sam Jevrejin, jer se ponadah da me neće ubiti pošto mi ruke bejahu vezane, a gomila se beše razišla, jer joj ne beše do učenih rasprava i nadmudrivanja, nego krenuše kao nekim mračnim ulicama gde se behu izgleda domogli neke druge žrtve. Odvedoše me onda do jedne velike kuće i spustiše me u prostrane podrume gde se već nalazilo /nekoliko drugih Jevreja i učitelj Bernar Lu i Bona, njegova kći /desetak Jevreja i učeni Bernardo Lupo i njegova kći koju su sa njene dobrote nazivali La Bona; tu smo proveli noć i sledeći dan u molitvi; odlučismo da se nećemo dati krstiti nego da ćemo istrajati u svojoj veri. Molitvu su nam prekidali samo pacovi koji su svu noć ciliktali po uglovima i jurili po podrumu, teški i ugojeni.   /Iduće noći/ Sutradan /odosmo sa mesnim sudijom i njegovim ljudima/ nas sve izvedoše i pod stražom uputiše do Mazera a odatle do Pamijera. (*)

    (*) /Arno Dežan, inkvizitor u pamijerskoj dioceji, dao je, pismima od 2. marta 1298 /Histoire de Languedoc, tome X, cc. 347-348/ Jevrejima pravo da žive slobodno u dioceji, a po običajnom pravu kakvo su uživali Jevreji u regionu Narbone, i zabranio je da se njihov status otežava "ozbiljnim neobičnim inovacijama"./ [Divernoa, p.47, fusnota]

    (*) U pamijerskoj dioceji Jevreji su imali, na osnovu dekreta Arnoa Dežana, pamijerskog inkvizitora, pravo da žive slobodno; taj dekret od 2. marta 1298, koji zabranjuje žiteljima i civilnim vlastima da se ophode prema Jevrejima "suviše strogo i okrutno", pokazuje samo u kolikoj meri lični stav i građanska hrabrost u teškim vremenima mogu da izmene sudbinu koju kukavice smatraju neminovnom i proglašavaju je fatumom i istorijskom nužnošću (Prim. translatora) [Grobnica za B.D. p131. fusnota]

    "Da li ste se ponovo vratili jevrejskoj veri u Pamijeru ili drugde, a u formi i na način svojstven /rečenoj rejudeizaciji/ mojsijevskim običajima?"

    "Ne. Jer prema talmudskoj doktrini, kad se neko /savršeno/ dobrovoljno i po pravilima hrišćanskim prekrsti, ukoliko želi da se ponovo vrati /judaizmu/ svojoj staroj veri, tada se podvrgava načinima koje sam naveo - sečenje nokata i kose i kupanje celog tela - pošto se smatra nečistim. /Prekršteni Jevreji koji se vraćaju u krilo judaizma to čine na sledeći način, a prema talmudskoj doktrini: Odseku im se nokti s ruku i s nogu, obrije im se glava, opere im se celo telo u tekućoj vodi, na isti način na koji se, po Zakonu očišćuje žena druge vere kad treba da se uda za Jevrejina. Mi smatramo da krštenje čini nečistim one koji su ga primili./ Ali kad nije kršten /uredno/ dobrovljno i po svim pravilima hrišćanskim, nego pod prisilom, tada se ne pristupa pomenutom načinu i takvo se krštenje smatra nepostojećim.

    "Da li ste rekli jednoj ili većem broju osoba koje bejahu krštene pod pretnjom smrti da im je krštenje nevažeće, ta da mogu nekažnjeno i /bez straha/ mirne savesti da se vrate judaizmu?"

    "Ne, osim onog što sam malopre izložio povodom Salomona i Elizara."

    "Da li ste rekli jednom ili većem broju Jevreja da prihvate krštenje jedino da bi izbegli smrt a da se zatim vrate judaizmu?"

    "Ne."

    "Da li ste ikad prisustvovali obredu ponovnog vraćanja u krilo Mojsijeve vere nekog prekrštenog Jevrejina?"

    "Ne."

    /"Poznajete li nekog Jevrejina koji je kršten na taj način i koji se vratio judaizmu?" - "Ne."/

    "Smatrate li vaše sopstveno krštenje nevažećim?"

    "Da."

    "Zašto se izlažete dobrovoljno opasnosti jeretičkog mišljenja?"

    "Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom."

    "Objasnite."

    "Kako ne znam u šta veruju Hrišćani i zašto veruju; kako, zauzvrat, znam u šta veruju Jevreji i zašto veruju, i kako smatram da je njihova vera dokazana Zakonima i Knjigama Proročkim koje sam izučavao kao doktor /već dvadeset i pet godina/ nekih dvadeset godina, velim, dakle, da sve dok mi se ne dokaže mojim Zakonima i mojim Prorocima da im je vera hrišćanska saobrazna, sve dotle neću da verujem u hrišćanstvo, uprkos bezbednosti koja bi mi se pružila u krilu te vere, i više volim da umrem nego da napustim /judaizam/ svoje verovanje.

    Tako je započela rasprava o hrišćanskoj veri sa /Jevrejinom/ Baruhom Davidom Nojmanom koji se opirao /celom/ snagom svojih argumenata, a prečasni je Otac u Hristu, Monsenjer Žak, milošću Božjom biskup od Pamijera, pokazao beskrajno strpljenje da privede Istini rečenog Baruha, ne žaleći pri tom svoje vreme i svoje snage; rečeni je Jevrejin tvrdoglavo i uporno ostajao pri svom verovanju, držeći se Starog Zaveta /opirući se onom što mu govoraše monsenjer u korist hrišćanstva/ i odbacujući svetlost hrišćanskog učenja koje mu je Monsenjer Žak milosrdno darivao. (*)

    (*) Tekst zapisnika ovde se završava. Divernoa prepričava nastavak. Tekst glasi: "Sledi rasprava o svetom trojstvu, o Isusovom mesijanizmu, o ispunjenju Zakona, o ukidanju valjanosti Starog Zaveta. Baruh priznaje svoj poraz. Ali 16. avgusta, opet se pojavljuje pred Žakom Furnijeom kako bi mu saopštio da su ga obuzele nove sumnje posle ponovnog čitanja Zakona. Započinje nova rasprava, ovog puta nad hebrejskim tekstom, ali biskupova odlučnost navodi Baruha da se iznova odrekne judaizma, te ga se on definitivno /?/ odriče 25. septembra. - On će biti predmet jedne presude od 3. decembra 1320, no ta presuda nije sačuvana.>

    Najzad se, šesnaestog avgusta AD 1320, rečeni Baruh pokoleba i priznade i potpisa da se odriče jevrejske vere.

    Pošto mu je pročitan zapisnik saslušanja, rečeni Baruh David Nojman, upitan da li je svoje priznanje učinio pod mukama ili odmah pošto je skinut sa muka, odgovori da je svoje priznanje učinio odmah pošto je oslobođen muka, negde oko devet sati izjutra, i da je tog istog dana, u večernje sate, učinio isto priznanje a da nije bio odveden u sobu za mučenje.

    Ovo je saslušanje učinjeno u prisustvu Monsenjera Žaka, milošću Božjom biskupa od Pamijera, brata Gejarda od Pomijea, magistra Bernarda Fesesijea, magistra Davida Trohasa, Jevrejina, i nas, Gijom Pjera Barta i Roberta de Roberkura, beležnika monsenjera Inkvizitora od Karkasona."

    Poznato je da se Baruh David Nojman pojavio pred istim tribunalom još u dva maha: prvi put sredinom maja sledeće godine, kada je izjavio da je, posle ponovnog čitanja Zakona i Proroka, pokoleban u svojoj veri. Sledi duga rasprava nad hebrejskim izvorima; strpljiva i dugotrajna argumentacija Monsenjera Žaka navodi Baruha da se ponovo odrekne judaizma. Poslednja osuda nosi datum od 20. novembra 1337. Zapisnik o ispitivanju nije međutim sačuvan i Divernoa navodi jasnu pretpostavku da je nesrećni Baruh po svoj prilici izdahnuo na mukama. Jedan drugi izvor govori o nekom Baruhu koji je osuđen za isti delikt mišljenja i spaljen na lomači nekih dvadeset godina kasnije. Teško je pretpostaviti da je reč o istoj osobi.